ЈАКОВЉЕВИЋИ, СРОДНИЦИ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ – ИМОВИНА ОБРЕНОВИЋА
Прича о сродницима династије Обреновић, постала је актуелна оног тренутка када су у Србију из Херештија у Румунији пренете мошти Војводе Милана Обреновића 1995. године. Тај догађај био је забележен и ТВ камерама наше националне телевизије. Актуелизацију самог догађаја покренули су тадашњи председник општине Горњи Милановац, Дражимир Марушић, и наш познати историчар Др. Радош Љушић. Поводом тог догађаја Др. Радош Љушић издао је и књигу „Милан Обреновић, војвода, командант и саветник Рудничке нахије“. Тада се у књизи појавио родослов Обреновића, у коме је по први пут мало више стављен акценат и на браћу по мајци кнеза Милоша Обреновића, Јакова и Милана Обреновића.
Непосредно, пре свих ових догађања, са старог породичног гробља фамилије Јаковљевић у селу Брусница крај Горњег Милановца, пренете су у градски музеј надгробне плоче Јакова Обреновића, његове супруге Ђурђије, супруге војводе Милана, Стоје Обреновић и Ђорђа Јаковљевића, сина Јакова Обреновића. Њихова гробна места налазила су се непосредно поред породичне гробнице потомака Милоја Ђорђевог Јаковљевића. Посмртни остаци Јакова, Ђурђије и Стоје Обреновић пренети су у порту цркве Светог Николе у Брусници 1994. године.
Господар Јаков Обреновић 1767-1817
Овај портрет није веродостојан приказ господар
Јакова, већ је урађен по лику једног од потомака.
Стара крушка оскоруша, која се и данас налази на имању Милојевих потомака у Брусници, још увек чува остатке темеља старе куће у којој су некада живели Јаков и Милан, као и њихов брат, потоњи кнез српски Милош Обреновић.
Први који су одлучили да докажу своје порекло, , били су браћа Србољуб и Слободан Јаковљевић. Њихов правни заступник био је господин Дражимир Марушић, који је, може се рећи, и покренуо причу о Обреновићима из Бруснице. У томе тренутку, аутор овога текста, није скривао своје одушевљење, чак је и сам присуствовао појединим рочиштима овог ванпарничног поступка.
На иницијативу Предрага Р. Јаковљевића од Обреновића, одлучено да се крене истим корацима, и формално докаже порекло потомака Милоја Јаковљевића (најбројнијег дела фамилије), пошто су браћа Слободан и Србољуб били синови његовог рођеног брата Грујице. Укључили су се сви рођаци из тог дела фамилије. Судско решење, за које је већ речено да је само формалност, је било извесно, јер су постојали сви потребни докази.
Своје порекло доказали су и деца Александра Јаковљевића, такође потомци Грујице Јаковљевић.
Када је у питању имовина Обреновића, о њој се може рећи доста тога. Увећање имовине коју су поседовали Обреновићи, започето је доласком на власт кнеза Милоша Обреновића. Своја богатства стицао је углавном трговином и закупом скела. Свој новац, такође је увећавао и од ренте за позајмљивање својих дуката. Поред новца, кнез Милош је имао и велику непокретну имовину. Велике поседе је имао на подручију Црнућа, Крагујевца, Пожаревца, Београда и Топчидера. У свим овим местима, осим у Црнући имао је своје конаке, где су се налазили дворови и цркве. Њиве, ливаде, воденице, шуме, Обреновићи су поседовали у више места у Србији, али и у иностранству. Занимљиво је да је за време владавине Обреновића, у Србији саграђено или обновљено преко 400 цркава и манастира.
Када се делила имовина почившег кнеза Михаила (1868), у његовој каси пронађене су облигације на 22 мошије у Румунији. Највећи поседи и највише прихода доносила им је имовина са Појана, Херештија и Мавродина, у којима су Обреновићи имали лепе дворове и придворске цркве.
Такође, Обреновићи су имали и више зграда од тврдог материјала у Букурешту и Бечу. У овим градовима кнез Михаило је имао фабрике цигли. Велика добра имали су у Доњој Аустрији, а у Угарској велико добро Иванку.
Војвода Милан Обреновић 1770-1810
У заоставштини кнеза Михаила остао је велики број скупих драгоцености: ордења, сатова, крстова, сабљи, бурмутица, ниске бисера, прстена, дугмади, чаша и сл. у вредности од око 150.000 дуката цесарских. Најскупљи предмет у тој колекцији била је сабља коју је кнезу Милошу поклонио народ у част проглашења Сретењског устава 1835. године, а њена вредност је била 45.000 дуката. Поделом ове имовине, краљ Милан је добио солидно наслеђе. Доста новца трошио је на уметничка дела, што се такође може сматрати инвестицијом. Нажалост, један део новца ишао је и на коцку. Краљевски пар Милан и Наталија, имали су више резиденција у Будимпешти, а њихов дворац био је и „Сашино“ у Бијарицу у Француској. После атентата на краља Александра и краљицу Драгу, покретна и непокретна добра Обреновића су растурена.
Све што се налазило у конаку, после убиства, завереници нису могли опљачкати, наравно. Остало је много ствари на свом месту, али упрљано, оштећено и изгажено, и део тога је одмах изложен јавној продаји. На лицитацији су се нашли и краљичини ормари, избушени бајонетима.
Један део личних ствари краља Александра и краљице Драге продаван је и у Лондону, у новембру 1904. године. Према вести аустријске агенције „Политичка коресподенција“ из Беча на продају су били понуђени, поред осталог, краљева униформа и венчана хаљина краљице Драге – дијадема са брилијантима коју је она имала на венчању, једна гривна украшена брилијантима и сафирима (поклон руског цара). На лицитацији у Лондону нашла су се и два краљева ордена: турски Орден Меџедије у брилијантима и персијски Орден Сунца у брилијантима.
Личне ствари краља Александра и краљице Драге продаване су на лицитацији и у Бечу, у заводу Дортеум, у пролеће 1905. године.
У Бечу је, у то исто време, као атракција прве врсте, приказана јахта „Драга“, свадбени дар београдске општине краљу и краљици. Као и друге ствари и ова јахта је продата на лицитацији.
Богатство које су Обреновићи током своје владавине створили и оставили било је огромно: Стари и Нови Двор и већи број зграда у Београду, дворови са имањима и Нишу, Смедереву, Такову, павиљон у Нишкој Бањи, летњиковац у Брестовачкој Бањи, зграде на Ади Циганлији, више резиденција у Будимпешти… Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8.428 хектара шума и два рудника злата (Благојев камен и Света Барбара) у околини Мајданпека (око 2,5 хектара користи Шумарски факултет, а 7.777 хектара укњижене су у „Фонд Наталијум“, њиме сада газдују „Србија шуме“). Велелепне зграде, конаци у Београду, Нишу, Шапцу, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Сокобањи, затим винограде у Смедереву, и још колико тога остало је иза Обреновића.
Краљица Наталија је после убиства Драге и Александра, летњиовац у Смедереву поклонила пуковнику Антонију Орешковићу, начелнику штаба Дринске дивизије. Летњиковац је остао у власништву Орешковића све до 1945. године.
И на крају додао бих још и ово. У Србији су крајем 19. века подигнуте најлепше зграде, за владавине краљева Милана и Александра Обреновића. Лик сваке вароши и града у нашој земљи по њима је препознатљив. Многа здања из њиховог доба и данас корисно служе српском народу и држави: дворови, цркве, државна, општинска и друга административна надлештва Србије.
Сигурно се не може тврдити да су, убиством последњег краљевског пара Обреновић, њихова добра подељена међу наследницима, и нетрагом распродата, јер је 1939. године имање Луњевица процењено на милион франака, а имовина краљице Наталије на 17 милиона динара.
Такође, није истина да је краљица Наталија умрла у највећој беди, јер је замонашивши се својим тестаментом део своје имовине оставила Богићевићима, потомцима Томаније, супруге Јеврема Обреновића, и Јаковљевићима, потомцима Јакова Обреновића из Бруснице. Засигурно се зна да су Богићевићи, који су сада у Аустралији, отворили тестамент који се односио на њих саме. Јаковљевићи су на истом путу и будући догађаји испричаће нову причу.
Аутор текста,
Предраг Р. Јаковљевић
У Крагујевцу,
30.10.2013. године