Намерни заборав

Намерни заборав: Случај Обреновића

По Мајском преврату 1903. године, када је ликвидацијом краљевског пара са политичке сцене уклоњена династија Обреновића, требало је из јавног живота и политичке свести уклонити трагове владарског култа Обреновића, који је изграђиван још од кнеза Милоша а који је са свим владарима из ове династије доживљавао значајне мене. Процес деконструкције владарског култа и уклањање Обреновића из јавне свести био је плански извођен са циљем да се конструише ново, негативно сећање на свргнуту династију што би као једну од последица имало јачање положаја новоуспостављеног режима.

Од венчања краља Александра Обреновића и Драге Машин почело је у јавности обликовање последње фазе владарског култа Обреновића. Прво су уследили новинарски хвалоспеви који славе краљеву одлуку да се ожени Српкињом, а потом је на ред дошло стотине телеграма подршке и бројне народне депутације. Како би ступање Драге Обреновић у владарски дом било прописно овековечено, било је потребно да се израде и ликовне представе краљице и владарског пара које би се потом нашле у широкој употреби. Изабран је краљичин портрет Паје Јовановића који је потом умножио дворски фотограф Милан Јовановић. Снажење култа владарског пара подстицано је и увођењем нових одличја (Медаља за грађанске заслуге и Медаља краљице Драге), именовањем институција, места и војних јединица краљичиним именом (село Злокућани постало је Драгинац, село Велики Бошњак Драгиње а формирани су и ново село Драгово и општина Драговска; Осми пешадијски пук је већ у лето 1900. био проглашен за почасни пук краљице Драге а 1901. и Четврти гардијски коњички пук био је назван њеним именом). Елементи последњег обреновићевског култа најпре су деконструисани по државном удару из јуна 1903. године.
У прогласу који су објавила званична гласила 29. маја (11. јун по грегоријанском календару) наведено је само како су те ноћи погинули краљ и краљица, без било каквих ближих одређења а нарочито без детаља о бруталном насиљу које је те ноћи извршено. Деконструкција владарског култа Обреновића, како запажа Владимир Јовановић, отпочела је већ по бацању тела краљевског пара са балкона двора и потоњом секцијом лешева. У званичном извештају са секције изнети су неки скандалозни детаљи из живота владарског пара — краљ је проглашен за алкохоличара са почетном фазом цирозе јетре (иако савремени извори не указују ни на најмању склоност алкохолу) а наглашена је и краљичина физиолошка неспособност да роди наследника. Укоп последњих Обреновића извршен је тако да у што већој мери омаловажи њихов владарски положај — њихови посмртни остаци испраћени су без било какве церемоније, са скраћеним црквеним обредом, и смештени су у већ постојеће гробове ранијих Обреновића у београдској Цркви Светог Марка (ковчези су положени у гроб Ане Јованове Обреновић иако је претходно био раскопан гроб Милана Милошевог Обреновића али се он показао као преузак). Тих дана у Београду а потом и по Србији текла су исказивања јавног одобравања преврата у виду различитих народних манифестација (делимично индукованих од стране власти) као и бројни новински написи и телеграми честитања у којима је Мајски преврат прослављан као патриотски чин који је Србима донео слободу.

Истовремено са деконструисањем култа Обреновића почело је и конструисање култа Карађорђевића, чија је централна личност био новопостављени краљ Петар и позивање на великог претка Карађорђа Петровића (Карађорђе! То је велика, крилата реч писале су Српске новине 11/24. јуна 1903. године). Носиоци власти предузимали су кораке и ка дугорочном затирању сећања на Обреновиће. У периоду између краљоубиства 29. маја/11. јуна 1903. и доласка краља Петра у Србију 11/24. јуна требало је из јавне сфере уклонити барем највидљивије трагове присуства Обреновића. Прво су уклоњење официрске кокарде са монограмом краља Александра, које су први демонстративно скинули сами завереници, а наредбом од 4/17. јуна то су морали да учине и остали официри. Портрети краљевског пара уклоњени су из јавних установа у Београду већ 29. маја/11. јуна а у осталим деловима земље то је изведено до 3/16. јуна. Име краља Александра требало је избрисати и из путних исправа Краљевине Србије (неки српски поданици имали су проблема у својим путовањима пошто им је у пасошима стајало име ранијег владара). До доласка краља Петра државни чиновници су већ, по слову прописа, положили заклетву верности новом владару.
После ових првих потеза учињених у журби, у другој половини 1903. и почетком 1904. радило се методичније на уклањању старог и успостављању новог владарског култа. Укинути су сви државни празници који су подсећали на Обреновиће па чак и дан када је Србија проглашена за краљевину. Официри-завереници су сваки 29. мај прослављали као дан краја тираније Обреновића неформалним скупом у кафани Код Коларца. Са ордена Белог орла, кога Владимир Јовановић означава као класични симбол Обреновића, уклоњен је монограм краља Милана и уместо њега стављен датум проглашења Србије за краљевину.
Као елемент декултивизације Обреновића било је и стварање негативне слике времена током кога је ова династија била владајућа. Раширене постају тврдње да је реч о ненародним, мрачном (црна владановштина), недемократском и полицијском режиму. Истакнути обреновићевци попут Пере Тодоровића и Владана Ђорђевића били су прогнани из јавног живота. Многи политичари који су наставили своју каријеру након преврата морали су да се дистанцирају од Обреновића. Како би ово било успешно учињено морали су да се обрачунају са личном архивом краљева Милана и Александра где су се налазили многи компромитујући документи о српским политичарима. Већ у ноћи преврата лична архива Обреновића била је делимично опљачкана. Једно време архивом су располагали сами завереници, потом је предата вођама радикала и на крају је поверена тајновитој трочланој комисији од представника три водеће српске странке која је уништила све оно што би могло бити компромитујуће за водеће политичаре. Уништење вредних докумената, посебно преписке политичара и забелешки са краљевих сусрета са партијским вођством, указује на њен нимало пријатан садржај за водеће полтичке личности.

Чињени су велики напори како би била уклоњена обреновићевска традиција у Србији. У лето 1903. Кошутњак крај Београда, који је био ловачки забран Обреновића, претворен је у још једно београдско излетиште. Двор у Топчидеру препуштен је пропадању а одлучено је да се сруши Стари двор, место погибије Обреновића. Аукцијском продајом покретна имовина Обреновића је расута широм света и истргнута из владалачког контекста у који је деценијама смештана. Гашење култа темељно је вршено па је већ неколико година након преврата било тешко пронаћи слике почившег краљевског пара у Београду. Серије поштанских марака са ликом Обреновића су прекриване српским државним грбом а почетком 1904. године донета је одлука да се излију нови српски сребрњаци на којима су ликови Петра Карађорђевића и вожда Карађорђа истисли Обреновиће. О значају претходне династије сведочили су још само поједини архитектонски споменици.
И после Првог светског рата настављена је тенденција потискивања сећања на Обреновиће и упрошћено представљање кључних представника ове династије, сведено на неколико негативних стереотипа. Историчар Владимир Јовановић анализирао је приказ последња два владара из династије у популарној едицији Свезнање из 1937. године — из богате државничке делатности краља Милана издвојено је само склапање Тајне конвенције и Српско-бугарски рат (1885), краљ Александар приказан је као кривац за пропаст читаве династије, а неприлична женидба као једини важан догађај његове владавине. Негативан основни текст био је пропраћен суморним фотографијама.