Прве даме

Кнегиња Љубица Обреновић

Девојачко Вукомановић, рођена је у Срезојевцима 3/14. јануара 1785. године од оца Радосава и мајке Марије.
Уочи удаје Љубица је “била највиђенија међу девојкама из све околине”. У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић Обреновић потоњи српски кнез.
Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. “Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изађоше из воде, и спустише скуте. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш `волико, јест била лепа за чудо.”

Кад му је полубрат Милан поверио да за његове трговачке потребе лучи стоку Милош је учестало навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново угледао Љубицу. Његов друг у калаужењу стоке Турчин Ћор-Зука проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу. Турчин је потом преузео на себе да убеди Милана да испроси Љубицу од Вукомановића.
Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. “Кад сам се ожено било ми је око 24 године.”

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује највероватније, у време освајања Рудника 18. марта 1804. године.
Кнез Милош је са Љубицом имао осморо деце, четворо мушких и исто толико женских. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисавета мајку.
Због убиства које је починила над Петријом, једном од љубавница кнеза Милоша, једно време живела је одвојено од њега, и чак је у време напада на кнеза Милоша отворено стајала на страни опозиције. С друге стране, по Милошевом одласку из Србије 1839. године, учествовала је у покретима за повратак свог мужа у земљу.
Од свих Обреновића који су били протерани из земље, Љубица се последња повукла покушавајући до последњег часа да спасе династију. Утучена више од једа и туге над судбином своје породице него од болести, умире у Новом Саду 14/26 маја 1843. године. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.

Кнегиња Јулија Обреновић

Девојачко Хуњади де Кетељи, рођена је 26. августа 1831. године у Бечу. Кћер грофа Ференца Хуњадија и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке, удала се 1. августа 1853. године за кнеза Михаила Обреновића, који је живео у Бечу као изгнани бивши српски кнез. До повратка на трон Србије кнез Михаило и Јулија живели су у Аустро-Угарској. Имали су имање Иванка на Дунаву, које је купио кнез Михаило. У браку нису имали деце.

После смрти кенза Михаила, кнегиња Јулија удала се за кнеза Карла Аренберга. Умрла је у Бечу, 19. фебруара 1919. године.

Краљица Наталија Обреновић

Рођена је 2/14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За краља Милана се удала 5/17. октобра 1875. године и са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Велике разлике између супружника довеле су до њиховог мимоилажења. Док је Милан тражио ослонац у Аустро-угарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.

То је и довело до развода краља и краљице 1888. године. Брак је, показало се, разведен на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.

За време владавине сина Александра, Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Луњевица, у коју се Александар дефинитивно заљубио.
Велико неслагање са сином донело је његово венчање са Драгом Луњевицом 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја/11. јуна 1903. године, када је група официра , на зверски начин, непојмиво тадашњој Европи, убила Александра. После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Умрла је 5. маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.

После мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић, која није незаконито одузета, припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. A један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету. Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама.

Краљица Драгиња Обреновић

Рођена је 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу у богатој породици Луњевица. Драгин отац, Пантелија Луњевица је био окружни начелник Горњег Милановаца, а мајка Анђелија домаћица. Деда јој је био Никола Милићевић Луњевица, један од устаничких првака и пријатељ Милоша Обреновића. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану.
У својој деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и “Церманкин завод”, односно “Женски завод”. Ту је научила више страних језика, међу којима руски, француски и немачки језик. За време боравка у Београду, Драга се почела бавити писањем романа и приповедака, превођењем књига за новац. И поред тога што је отац водио доста рачуна о њој, као врло млада девојка је почела да зарађује за живот. Чак је објавила и неколико занимљивих прича за иностране часописе. Волела је да чита, а нарочито је волела да чита Стендала.

У Београду се први пут заљубила у студента Богдана Поповића, касније професора и теоретичара књижевности, који је од Драге био старији три године. Често су се састајали у клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је потпуно далеко од Поповића.
Чим је напунила шеснаесту годину, родитељи су почели да је спремају за удају. Рударски инжењер Светозар Машин је био добар познаник њеног оца, а уз то имао је и богато порекло. Светозар Машин је био петнаест година старији од Драге. Његов отац је био угледни лекар и служио је на двору код кнеза Михаила и краља Милана Обреновића. Драгин девер, а Светозаров брат, Александар Машин је касније био један од водећих завереника у њеној ликвидацији, а једно време је био и начелник генералштаба српске војске. Драга Машин је рекла Богдану Поповићу да ће се због родитељске присиле удати за Светозара, али да ту нема љубави, већ само користи.
Светозар и Драга су се венчали августа 1883. године у Саборној цркви у Београду. Драга је често одлазила на двор краља Милана Обреновића, који је био одличан пријатељ Светозара Машина. У браку са Светозаром Машином живела је три године, а затим је постала удовица.

По разводу краља Милана са краљицом Наталијом Обреновић 1888. године, краљица је купила дворац “Сашино” у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по њеном једином сину Александру Обреновићу. Краљица Наталија је на пут позвала и Драгу, да јој буде пратња и дворска госпођица. Млади краљ Александар је стигао у марту 1895. године у Бијариц. За то време, Драга се старала о уређењу и одржавању купалишне плаже у Бијарицу. Љубав Драге и Александра се родила баш на том месту, када је по наводима хроничара, Драга спасила будућег краља да се не удави. У Бијарицу су почели да се дописују, да се виђају и излазе заједно. Краљица Наталија се томе није противила јер је желела свог сина да спреми за могућу женидбу са неком принцезом високог ранга. Међутим, између њих се родила истинска љубав, много јача него што су то Наталија и Милан мислили. Александар је замолио Наталију да га остави самог са Драгом и да се врати у Београд, што је краљица Наталија и учинила. У почетку нико није имао против ове љубави, мислећи да је то само пролазна авантура. Краљ је наговарао Драгу да напусти службу код његове мајке и да ће се он новчано старати о њој и њеној фамилији. Драга Луњевица је остала у служби краљице Наталије све до 1897. године када се вратила у Београд.

Читаву Србију је узбунила вест коју је саопштио краљ Александар 8. јула 1900. да је испросио руку Драге Луњевице, унуке Николе Луњевице, борца у ратовима за ослобођење Србије.

Женидби се нарочито супроставио бивши краљ Милан, који је у знак протеста напустио Србију и отпутовао за Букурешт, па за Беч, где је наредне године и умро. Краљ се потпуно окренуо против оца, па је чак помиловао и радикале, који су лежали на робији због Ивандањског атентата на краља Милана. Краљ Александар је заказао венчање са Драгом Машин за 23. јул 1900. и позвао све добронамерне грађана да виде за краљицу праву Српкињу, означивши нову политике да се српски владари жене Српкињама, а не више иностраним принцезама. Краља Александра веома је обрадовала вест да ће кум на венчању бити сам до руски цар Николај II Романов.
На дан венчања, пред кућом Драге Машин појавили су се хиљаде грађана, који су носили њене слике и клицали јој. Поворка је кренула према Саборној цркви, где се требао обавити чин венчања. Свештеници су од раног јутра износили иконе, кандила и свеће. Краљ Александар се појавио тог јутра на венчању у војној униформи, са еполетама и одликовањима, а Драга Машин у венчаници од беле чипке са брилијантском дијадемом на глави. У цркви су чин венчања обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Почасну пратњу су чинили официри српске војске, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, са чином капетана. После обављеног венчања, по излазу из цркве, народ је узвикивао: „Живео Краљ! Живела Краљица Драга!“

Није прошло ни годину дана од венчања краљевског пара, а већ 8. маја 1901. Краљ Александар је саопштио да је краљица Драга трудна и да ће Србија да добије потомка Обреновића. Пре самог објављивања, Драга се налазила у краљевском летњиковцу у Смедереву, када је стигао доктор Коле из Париза и саопштио јој да је у благословеном стању.
Међутим, све снове о наследнику је распршио угледни руски лекар Сњегирев, кога је заједно са професором Губаревом, по наговору краљице Наталије, у Србију послао Николај Романов да потврди налазе доктора Колеа. Конзилијум лекара је дошао у мају 1901. у Смедерево и прегледао Драгу. Налаз је био да трудноће нема, нити је икада и било. Оваква вест је запрепастила Александра, који је од ађутанта затражио пиштољ да убије гинекологе, јер је веровао да су они прекинули трудноћу. Као знак пажње према својој жени, он је издао заповест да се 4. коњички пук краља Милана од 23. маја зове “Коњички пук краљице Драге.” Краљ се морао помирити са одлуком да трудноће није било и заједно са Драгом се вратио у Београд.

Група “официра” – завереника организовала је атентат на краља Александара и краљица Драгу Обреновић, са циљем да се на престо доведе Петар Караљорђевић. Као дан за почетак акције одређена је ноћ између 28. и 29. маја 1903, јер се тада у Двору налазила завереничка група на дужностима. Те вечери, краљ и краљица су се вратили са вечере код краљичине родбине и отшли на спавање. Завереничка акција је почела тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу краља Александра и краљице Драге, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни.
Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели да пронађи краља и краљицу. Пре самог чина проналажења скривеног краљевског пара, официри су заробили Драгину браћу, потпоручнике Николу и Никодија Луњевицу и одвели их у месну команду града, где их је по наређењу пуковника Машина, извео у једно двориште потпоручник Воја Танкосић и стрељао. Драгине сестре Ана, Војка и Христина су отпремљене на железничку станицу и послате за Минхен.

После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта Лазу Петровића да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби налазили поред Петровића и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић је пронашао зарез на једним вратима и узвукнуо: „Секиру!“ „Ево врата!“ Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, припијени једно уз друго.
Нишлија, капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали, празнили револвере и сабљама боли убијена тела, а онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у цркви Светог Марка. У тренутку кад се овај атентат десио, било је тачно 3:50 минута изјутра.
Тела краља и краљице су стављена у лимене ковчеге и под највећом тајношћу превезена кочијама ка старом београдском гробљу. Кочије су стигле иза поноћи у цркви Светог Марка, опкољена војницима. Чину сахрањивања су присуствовала двојица завереника. Ковчези су спуштени, један поред другог, у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула у Кошутњаку 29. маја 1868.