Владари

Кнез Милош Обреновић

Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи. Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је од рудничких Обреновића, односно његове браће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све битке у Првом српском устанку. Управа и одбрана Ужичке нахије је била поверена управо њему.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају званичне пореске олакшице.

Године 1835. успостављен је први Устав српске модерне државе, познатији као “Сретењски устав”. Устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега. године 1838. је донет један хатишериф, назван “Турски устав”. Овим уставом успоставља се Совјет.

Са таквом поделом власти, Милош 1. јуна 1839. године абдицира и напушта земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Михаилова владавина је била краткога века. Убрзо је од стране Уставобранитеља бива прогнан из земље. На његово место су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године.

Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу краткотрајну владавину. Умире 26. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

Кнез Милан Обреновић

Рођен 21. октобра у Крагујевцу. Био је кнез Србије као први престолонаследник Обреновића.

Старији син кнеза Милоша I Обреновића и кнегиње Љубице, брат кнеза Михаила. Иако је био целог живота болешљив и није ни имао редовно систематско образовање, успео је да делимично изгради извесне политичке погледе и схватања, али је ипак болест сушице временом спречила његов развој и делатност. На престо је дошао абдикацијом кнеза Милоша (13. јун) и владао је до 8. јула 1839. године, када је умро. Услед болести и супростављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ни један акт. У историји Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине (25 дана).

Кнез Михаило Обреновић

Дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице, родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Завршио јр школовање у Пожаревцу, да би се затим с мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић дошао је на престо по праву наследства, 1. јуна 1839. године. Али, слабог здравља, владао је непуних месец дана. Умро је 8. јула 1839. у Београду.

Народне старешине одличиле су да на престо доведу другог Милошевог сина, Михаила Обреновића. У то време Михаило се налазио у Букурешту. Пре доласка у Србију, кнез је са својом мајком отишао код турског султана Абдула Меџида, који га је дочекао с великим почастима. Султан му је подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. У пратњи свите, кнез Михаило долази у Србију 2. марта 1840. године.

На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839. године и владао до 25. августа 1842. Пошто је био малолетан, одређено му је намесништво. Порта је потврдила његов избор. Као веома млад и нискусан, Михаило се није сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842, у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитеља, Тома Вучић Перишић. Уставобранитељи су 1843. године на скупштини за новог кнеза изабрали Александра Карађорђевића.
О судбини младог Михаила одлучиле су Аустрија и Турска. Заједно са мајком упућен је у Банат, на имање своје сестре Савке Николић. После Баната, одлази у Беч с оцем. Путовао је по Европи у потрази за животном сапутницом. Коначно, у Бечу се 1853. године оженио са грофицом Јулијом Хуњади.

Кнез Михаило је после смрти свога оца, кнеза Милоша, по други пут дошао на престо, 14. септембра 1860. године. На почетку његове друге владавине извршене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „турски Устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима.
Када је 3. јуна 1862. на Чукур-чесми пала српска крв, Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је отпутовао у Лозану, где је припремао рат с Турском за ослобођење српских градова. У Београд долази 23. јула 1862. године и на министарској седници позива све Србе да се одупру турским претензијама. Већ 23. септембра 1862. јавља да ће се Турци иселити из Србије, осим градова, у којима ће остати само посаде војске. На празник Духова, 23. маја 1865. године, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка који су доживели прославу 50-годишњице обновљене слободе подарио споменицу изливену од првога топа кнеза Милоша, названу Таковски крст.

Кнез Михаило од султана добија писмо да дође и прими ферман којим се Србији препуштају поменути градови. Ферман је добио 30. марта 1866.
Четвртог априла исте године враћа се у Београд, где га поздравља одушевљени народ. С њим је пристигао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Султанов ферман прочитан је на Калемегдану 6. априла 1867, када је и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао кнезу Михаилу кључеве градова у Србији, а затим су на београдској тврђави истакнуте српска и турска застава.
У недељу, 29. маја 1869, кнез Михаило је кренуо да се провезе кочијама до Кошутњака. С њим је ишао ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и њена ћерка Катарина.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и пиштољима упереним у правцу кнежеве кочије. Кнез Михаило убијен је с три хица.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Осуђени су на смрт и стрељани у поноћ, на Карабурми.
Због убиства кнеза Михаила национална жалост трајала је три дана. Кнез Михаило је сахрањен на напуштеном Марковом гробљу у Београду, уз војне почасти. Наследио га је Милан Обреновић, син Милоша Јевремовог Обреновића.

Краљ Милан Обреновић

Рођен у Манасији 10/22. августа 1854. године. Отац Милана Обреновића, Милош Јевремов Обреновић је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милана, Милош и Елена Марија су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.Убиство кнеза Михаила затекло га је у Паризу. Велика скупштина признала је његово право на наследство престола, а потом му је и Порта даровала берат наследног кнеза. Намесници су му били Блазнавац, Ристић и Гавриловић.

После Ристића кнез Милан је 1873. довео на власт владу конзервативаца. Између конзервативаца и либерала у Србији тог времена непрестано је било сукоба који су се често завршавали министарским кризама, па чак и до првог распуштања парламента у новијој историји Србије 1875. године. Херцеговачким устанком који је избио исте године, односи Србије и Турске који и онако нису били добри, нагло се погоршавају. У међувремену, кнез Милан се венчао са Наталијом, ћерком руског пуковника Петра Кешко и наредне године, у току рата Србије и Турске, родио му се син Александар.
Након првог рата, и наредне 1877. године Србија улази у други рат са Турском, што ће на Берлинском конгресу довести и до независности Србије и припајања четири нова округа. У спољној политици кнез Милан се након Берлинског конгреса окреће од Русије ка Аустро-Угарској и све тешњим односима са Бечом. Сигуран у подршку бечке дворске канцеларије, кнез Милан је 1882. године прогласио Србију за Краљевину. Исте године догодио се и атентат на краља Милана, на кога је пуцала Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића. Краљ Милан мења унутрашњу политику и своју подршку даје напредњачкој странци, а против радикалне странке, што ће довеси до Тимочке буне која је уз помоћ војске брзо угушена.

Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се водила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.
Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.
Због љубавних авантура дошао је у сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до развода 1888. године.
Исте године проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра. После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. На основу Милановог договора са руским двором, влада је 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без дозволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију. После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати. На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије.
До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Краљ Милан се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим. Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:
“Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?”
У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 29 јануара/11. фебруара 1901. у 47.години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Краљ Александар Обреновић

Рођен је 2/14. августа 1876. године у Београду. Родио се у породилишту које је лично финансирао краљ Милан Обреновић. Васпитаван је у Србији, а за гувернере је имао Др Лазара Ђокића и генерала Јована Мишковића. Сву бригу о младом престолонаследнику искључиво је преузео на себе краљ Милан. Такође, о трошку оца млади краљевић је послат на школовање у Париз. Враћа се у Београд са непуних једанаест година 1887. године.
21. фебруара/6. марта 1889. године краљ Милан Обреновић абдикацијом препушта трон своме сину Александру, а од тога тренутка, на челу Србије требало је да до његовог пунолетства, буду наменици: Јован Ристић и генерали Јован Белимарковић и Коста Протић. Четири године након ступања на престо, Александар преузима власт од намесништва, потпомогнут својим оцем Миланом. У време када је краљ Александар извршио дворску револуцију, и тако преузео власт, око њега се налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковник Лазар Петровић, који ће касније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.

На прослави 500-те годишњице Косовског боја 1889. године у манастиру Жича, митрополит Михаил је миропомазао краља Александра, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина.
Због веома тешког положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је посетио Цариград у лето 1894. године, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско браство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим великим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

У лето 1900. године, када су се краљ Милан и тадашњи председник владе др Владан Ђорђевић налазили ван Београда, краљ Александар је изненада објавио своју веридбу са Драгом Луњевица. Многи су се противили овоме браку, а Ђорђевићево министарство је поднело оставку. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:

„Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а не мој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“

После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. У спољној политици краљ се окренуо одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. Услед таквих догађаја гроф Голуховски, иначе аустроугарски посланик у Бепграду, упутио је оштар протест. Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету.
Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

У ноћи 29. маја/11. јуна 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат . Краљ Александар Обреновић и краљица Драга зверски су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичина брата Никодије и Никола Луњевица. Капије Двора отворио је официр Петар Живковић.
Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти Храма Светог Марка у Београду.