Ево међу нама опет вашег „Старог Господара Милоша“, где сузама радости облива ону исту земљу, коју је са вама заједно крвљу откупио.
Судбина је ваљда хтела, да се за готово пуних двадесет година не видимо, те за тим бол познамо и сами себе и један другога.
Ја сам у туђем свету чезнуо за народом Мојим, а ви сте у својој собственој земљи туђе сироте били.
Но хвала милостивом Богу! он је Мене у животу, а вашу ватрену и чисту љубав према Мени у целости сачувао, те се данас ето опет очима гледамо, као што се срцем никад ни растали нисмо.

Ти си сам, верни народе мој! У лицу твоје свето-андрејске скупштине 11. Декембра 1858. године на ново узвисио Мене на престол владајућег Књаза Србског са правима наследства, која су и пређе по жељи народа, признатој нарочитим Хатишерифима, династији ОБРЕНОВИЋА припадала. Ти си Ме на достојанство наследног Књаза Србског на ново позвао, и Ја сам примио из руку твоје скупштине со и лебац народски, да од њега једем, и да ти га чувам љубећи се са народом Мојим, као што се со и лебац љубе; и примио сам вино из руку народни за знак, да ћу се о благостању народном старати, и Богу се молити, да нам свако добро и берићет у земљи напредује.
А као што је народ преко своје свето-андрејске народне скупштине, Моју династију на ново на престол србски подигао и предавши Ми при ступању у двор ова света знамења државну власт Мога Књажеског достоинства обновио; тако Ме је и Султан, наш пресветли сузерен, у овоме достоинству признао бератом својим од прве половине Џемазиел-Ахира 1275. год., који је 28. Јануара тек. год. на Калемегдану пред народном скупштином и многобројним другим народом прчитан.

Ја сам по томе са народом и целом народном скупштином ишао у велику саборну цркву београдску, те смо благодарили Богу на његовој превеликој милости, и сад оглашујем свему народу и свима властима, да сам данас по свршетку свију ти обреда предузео владати земљом као наследствени Књаз Србски МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ПРВИ.
Народе, снаго Моја! Ја рођене браће немам више, па немам ни другог великог рода каквог а Бог Ме је и народ Мој сваким добром изобиљно обдарио, те немам никакве потребе, да се за себе или своју фамилију и најмање штогод бринем. Зато ће сва Моја брига одсада бити, како ћу тебе – Моју једину браћу – и твоју децу усрећити, која су и Моја деца, и коју Ја љубим као и Мога рођеног јединца, вашега престолонаследника Књаза МИХАИЛА.
А надам се у Бога, да ће она десница, која вас је негда од тешке силе и напасти бранила, – још имати довољно снаге, да вас и одсад не само од сваке невоље заклони и сачува, него и да вас ка срећној и славној будућности на ново поведе и упути. Ја ћу се старати, да Мојом управом угодим вољи и жељама народним, владајући по Уставу и законима земаљским, зато ћу строго и бодро настојавати, да све власти праведно по законима суде и дужности своје верно и брзо извршују; а опомињући цео народ на узајамну љубав и општу слогу, позивам га, да своје старешине, које ћу Ја сходно законима и потребама особеним указом на нову поставити, слуша, и њихове законите наредбе тачно испуњава.

Поздрављајући дакле овом прокламацијом сав предраги народ Мој, изјављујем му још једанпут, да ћу се целог живота Мога једино старати о утемељењу среће и благостања народног онако исто, као што сам се за младости Моје старао о ослобођењу његовом.
Ја ћу овај свети аманет, кад буде Божија воља, предати Моме сину законитом наследнику престола србског, вашем будућем владаоцу Књазу МИХАИЛУ; а надам се у Бога, да ће Мој верни народ србски и Мене и Мога наследника и у напред подпомагати оном истом жарком љубављу која нас је и до сада на крилима својим узносила ка срећи, силној слави и дичном поносу народа и потомства србског.

No.1
У Београду 28. Јануара 1859

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ I,
Књаз Србски